Recezent: Ridiculus
„Ja sam prava stvar.“ (Boku wa honmono desu.)
Ovakve reči najčešće zvuče prepotentno, ali ne i kada ih izgovori jedan od najharizmatičnijih likova savremene japanske književnosti i protagonista TV serije o kojoj pričamo, Akihiko „Kyogokudo“ Chuzenji, sveštenik koji rešava slučajeve obično rezervisane za policiju. U njegovom slučaju zvuče jednostavno... istinito.
Japan voli misterije i detektivske priče. Ali misterije takođe vole Japan, zbog njegove čudne prošlosti i sadašnjosti nabijene uticajima sa potpuno različitih strana. Stoga imamo klasične detektive, decu-detektive, samuraje-detektive, čarobnjake-detektive... i uvek se nađe način da nas iznenade sa nečim novim. Nije Chuzenji prvi takav lik u svetskoj književnosti – Chesterton je imao svog oca Browna, katoličkog sveštenika-detektiva, Umberto Eco fratra Williama u romanu Ime ruže, a britanska spisateljica Edith Pargeter oca Cadfaela. Međutim, zločini koje Chuzenji razrešava imaju auru onostranog i time unose sveže ideje u jedan stari i već umorni žanr.
Moryo no Hako je TV serija studija Madhouse u 13 epizoda i predstavlja adaptaciju istoimenog romana Natsuhika Kyogokua iz 1995. godine. Odlikujući se kompleksnim zapletom i dužinom od preko 1000 stranica, to je drugi po redu roman u vrlo popularnoj seriji posvećenoj avanturama Chuzenjija i njegovih prijatelja. Serija se zove Hyakkiyagyo, ili u prevodu Noćna povorka stotinu demona. Ne znam da li se Kyogoku namerio da opiše svih stotinu, ali za sada je svaki roman posvećen jednom – ovaj koji nas trenutno zanima bavi se bićima zvanim moryo.
Glavni problem sa TV adaptacijom bio je taj što do skora nije bilo moguće pronaći je prevedenu u celini. Prvih 12 epizoda je svojevremeno bilo titlovano na engleski trudom fanova, iako uz dosta otezanja, a prevod 13-te se pojavio tek početkom ove godine, u međuvremenu držeći ljubitelje u neizvesnosti da li će se to ikada i desiti. Sve to je sasvim razumljivo, jer ovo nije vaša obična šta-se-dođavola-događa anime serija, niti je za površno gledanje tokom popodnevnog opuštanja. Moryo no Hako s ponosom pokazuje svoje literarno poreklo u svakoj prilici i predstavlja pravi pakao i za profesionalne prevodioce, a kamoli za uobičajene grupe entuzijasta koje se bave titlovanjem. Čak je i naslov teško prevesti. Hako je kutija, ali kanđi koji je upotrebljen je arhaičan i verujem da ga ne zna ni većina Japanaca. Moryo je, kao što rekoh, vrsta stvorenja iz japanskog folklora, i ta reč je neprevodiva. Ja ću ovde pokušati da donekle olakšam stvari potencijalnim gledaocima stavljajući seriju u odgovarajući kontekst, uz težak zadatak hodanja po tankoj liniji između preterane apstraktnosti i spojlovanja ključnih događaja.
Prvo, da ne bude zabune: Kyogoku je pisac romana, a Kyogokudo je ime knjižare i nadimak njenog vlasnika, pomenutog Akihika Chuzenjija, šintoističkog sveštenika i onmyoji-ja, isterivača zlih sila. Onmyoji je naziv za osobu koja praktikuje onmyodo, staru magijsku nauku nastalu u Kini u ponorima vremena i praktikovanu u Japanu u Hejan periodu, kada je imala najveći uticaj na dvorske poslove. Međutim, iako se to možda modernom čoveku čini nespojivo, Chuzenji je sav sazdan od logike i enciklopedijskog znanja i shvata motive i povezuje činjenice na način koji izmiče čak i zvaničnim istražiteljima. Likom je oblikovan po uzoru na čuvenog pisca Ryunosukea Akutagawu, što je poređenje koje će se često provlačiti kroz seriju. Sa jedne strane, on služi kao glasnogovornik ideja svog tvorca, ali sa druge, dotične ideje su često toliko fascinantne i neuobičajene da se lako pređe preko averzije prema didaktičnosti u umetnosti.
Po prva dva romana (Leto ubumea i Moryo no Hako) snimljeni su igrani filmovi koje nisam gledao, ali koji bi svojim kvalitetom, po svim svedočanstvima, naterali svakog čoveka sa makar malo estetskog senzibiliteta da brizne u plač, i potom da izgradi tvrđavu nepoverenja prema savremenoj japanskoj filmskoj industriji. Generalno mišljenje, sa kojim se slažem, jeste da su ove knjige nefilmične, ili bar da su učinile sve što je u njihovoj moći da otežaju svaku moguću ekranizaciju. Nije toliki problem što se dijalozi protežu na više desetina stranica – to je legitiman dramski postupak, iako nije u skladu sa preferencama moderne publike. Problem je što su teme tih dijaloga toliko apstraktne da je jedini pravi medij za njih književnost. Rasprave i akcija jednako su prošarane razmišljanjima, patnjama i sećanjima glavnih likova kroz čije oči pratimo radnju. Dakle, kada to znamo, potpuni kolaps filmova i nije toliko iznenađujući. Kako onda pretočiti ovaj roman u sličnu formu, a da ne bude pobrkan sa naučno-popularnim emisijama sa History kanala? Odgovor: veštom režijom, dobrim odabirom uglova i upotrebom simbola unesena je dinamika u nešto što je lako moglo da bude potpuno neinteresantno u vizuelnom smislu. Kao konačan proizvod, anime Moryo no Hako je daleko, daleko bolji od igranog filma i vrlo je blizak originalu po svrsi i senzibilitetu, a ima šta i da ponudi na estetskom i produkcijskom planu. Jedan od razloga je verovatno i izdašna dužina trajanja u odnosu na „samo“ 130 minuta filma.
Godina je 1952. Japan se nalazi u fazi bujanja neverovatne energije koja će vrlo brzo zalečiti posledice najvećeg razaranja u istoriji i vremenom stvoriti od njega jednu od najnaprednijih nacija sveta. Dok je zemlja pre rata više podsećala na Evropu, posebno Nemačku, ovaj Japan se radije okreće američkim uticajima. Međutim, u senci, vrebaju drevne tradicije i verovanja kojih se društvo nije oslobodilo, već ih je samo gurnulo u tamu. A tama, nasuprot onome što se obično misli, ne zaboravlja.
Iako se Kyogokudo može smatrati glavnim likom, zahvaljujući ključnoj ulozi u rešavanju slučajeva, nekim drugim likovima je posvećeno više vremena. Dvojica najprominentnijih su praktični Shutaro Kiba, detektiv u tokijskoj policiji, i depresivni Tatsumi Sekiguchi, pisac. Njih povezuje poznanstvo iz Drugog svetskog rata i traume koje su poneli odatle. Tu su još i Kyogokudova sestra, sposobna i energična Atsuko Chuzenji, novinarka i urednica uglednog časopisa (koja, doduše, ne dobija toliko vremena u ovoj iteraciji serije o Kyogokudu) i ekscentrični Reijiro Enokizu, privatni detektiv i čovek koji ima retku sposobnost uvida u fragmente tuđih sećanja, čak i onih skrivenih od samih svojih vlasnika.
U tom okruženju imamo dve naizgled nepovezane priče: slučaj devojke koja je pala pod voz i pojavljivanje drvenih kutija širom Tokija sa delovima ženskih tela. Odatle slede dve nezavisne istrage koje će zaroniti u dubine ljudskog zla obuhvatajući mržnju prema majci, versku sektu, lažan identitet, parapsihološko istraživanje, serijskog ubicu, čudnu ustanovu u obliku kutije i naučnika koji je sanjao o večnom životu. Da je Hitchcock snimio Seven, možda bi dobio nešto slično. Da li je samo slučajnost što se Sekiguchijev imaginarni roman u prevodu zove Vrtoglavica?
Čitava epizoda je posvećena Kyogokudovoj analizi pojma moryo, od folklora stare Kine do modernih interpretacija. Chuzenji, budući nekonvencionalan sveštenik i onmyoji, ne veruje u duhove, demone i kletve na način kakav mi podrazumevamo, ali smatra da su njihovi uticaji sasvim stvarni, što i njih čini stvarnim u jednom drugačijem smislu, poput mehanizama stvorenih da ljudskoj svesti ponude objašnjenja teško shvatljivih situacija i događaja. Šta je onda moryo? Otkrijte za sebe – u svakom slučaju, predstavlja nešto od čega i sam Kyogokudo zazire, nešto što ne valja buditi u ljudima.
Jedna od ključnih ideja ne samo ovog ostvarenja, već svih romana o Kyogokudu, jeste ona o subjektivnosti percepcije. „Ne postoji savršeni posmatrač“ – to su Kyogokudove reči iz prvog romana, u kome čak navodi analogiju sa kvantnom mehanikom i Heisenbergovim principom neodređenosti: ako želimo da posmatramo česticu, moramo da je osvetlimo, a ako je osvetlimo, menjamo njenu aktivnost. Čak i nešto tako formalno poput policijske istrage predstavlja više od pukog beleženja dokaza i njihove sistematizacije i analize – policija samim svojim učestvovanjem utiče na ishod slučaja.
Sve to dobro zvuči na nivou teorije, ali ne bi imalo efekat koji ima da čitava priča nije protkana njenim primerima. Gledaoci često bivaju navođeni na pogrešan trag, verujući zapažanjima likova, samo da bi se zajedno sa njima našli nemoćni u slepoj ulici sopstvene logike. Zato ne čudi da je u produkciji serije učestvovao i Sadayuki Murai, čuven po kompleksnim i često zbunjujućim scenarijima (Perfect Blue, Boogiepop Phantom). Njegovo ime je garant gledaocima da ne smeju da propuste tekstualne uvode u scene ukoliko žele da pohvataju niti i hronologiju radnje.
Naravno, dobar scenario daje čvrstu osnovu, ali u animiranoj seriji gledamo i vizuelnu stranu. Ovde Moryo no Hako ne samo da ne podbacuje, već je i jedan od lepših animea u poslednje vreme. Crtež je mešavina 2D likova i pozadina sa nekim 3D objektima. Likovi su u isto vreme realistični i stilizovani, a paleta boja je raznovrsna, ali njihov izbor suptilan. Kako je priča puna halucinacija i simbolike sna, to je omogućilo tvorcima serije da u pojedinim trenucima napadnu gledaoca oblicima i bojama koji prevazilaze puki realizam, na primer sa sjajnom upotrebom čuvenog motiva padanja latica za koji japanski jezik ima prelep i odgovarajući izraz – hanafubuki, cvetna mećava. Hidetoshi Kaneko čini poslovično odličan posao kao umetnički direktor – neki će se setiti, drugi će otkriti, da je to bila njegova nadležnost za Texhnolyze, Shigurui i deo Aoi Bungaku serije. Sigurno najpoznatije ime koje je radilo na vizuelnom aspektu serije je CLAMP, koje su odgovorne za prvobitni („konceptualni“) izgled likova, donekle ublažen u finalnom proizvodu zaslugom Asako Nishide – što je dobro, jer svejedno da li neko voli CLAMP ili ne, likovi ove serije vape za realizmom. Kao dokaz solidnosti njihovog dizajna mogu ponuditi činjenicu da sam, čitajući prvi Kyogokuov roman, Leto ubumea, sve likove zamišljao kako su prikazani ovde, osim možda Enokizua. Muzika je dosledno melanholična i nenapadna i čuva snagu za najnapetije trenutke, koristeći klasične instrumente poput klavira i violine. Za kraj, čovek koga nismo spomenuli, a sigurno je imao nezanemarljivu ulogu u oblikovanju konačnog izgleda i toka serije, jeste režiser Ryosuke Nakamura, koji se nije proslavio pre rada na Moryo no Hako, ali će posle njega takođe raditi na jednom delu Aoi Bungaku-a.
Nije da nemam zamerki. Najveća nema nikakve veze sa samim delom, već sa njegovom prezentacijom zapadnoj publici. Svestan sam da je prevod doneo paklene muke onima koji su na njemu radili, ali suočavanje sa zidovima teksta u pomenute dve epizode nije baš najsrećnije rešenje. Moguće da bi bolji prevod rešio i neke nedorečenosti, ali jedan njihov deo sigurno proističe iz same prirode adaptacije jednog vrlo kompleksnog dela u drugi oblik. Mimo toga, u nekoliko scena upotrebljene su izvesne izlizane trope kako likovi reaguju u određenim situacijama, ali njihov broj je minimalan u odnosu na prosek u animeima. Uvodna i odjavna pesma nemaju nikakve veze sa atmosferom i predstavljaju tužan kompromis sa modernim trendovima, ali to je već standard. Takođe, voleo bih da je, s obzirom na vizuelnu dimenziju medija, Enokizuova sposobnost „viđenja“ tuđih sećanja prikazana efektnije (recimo, kao brza montaža nerazumljivih slika i zvukova), ali to je jedan subjektivan stav.
No, to su sve sitnice u odnosu na uspešne strane serije, pogotovo uzevši u obzir težinu zadatka. Zahtevan, mračan i jeziv, ali takođe i zahvalan, intelektualno uzbudljiv i perverzno lep, Moryo no Hako je jedan od najboljih animea 21. veka i udarac čekićem u čelo svima koji još uvek misle da su fanovi tog medija samo deca i nezreli.
Categories
Anketa
Recent Posts
Kalendar
View Profile
View Forum Posts
View Blog Entries
View Articles
Amaru Today 13:52