Onihei – Recenzija

Onihei – Recenzija

„Onihei“

U feudalnom Japanu su za zaštitu građana i održavanje mira bile zadužene samostalne grupe koja su neretko upošljavale bivše samuraje koji posle ujedinjenja Japana nisu imali posao. U Edo regiji je vođa Odeljenja za zaštitu građana bio nadaleko čuveni Hasegava Heizo, koji je zbog svoje surovosti i prepredenosti nazvan Onihei, što bi u najgrubljem prevodu moglo da se prevede kao „Demon Hiezo“.

Pre svega moram a naglasim da je „Onihei“ rađen po seriji istorijskih romana autora Šotaro Ikenamija, a postoji i istoimena đidaigeki serija. Đidaigeki (jidaigeki) je naziv za filmove i serije čija se radnja obično odvija u Japanu u Edo periodu (1603-1868. godine). One najčešće opisuju živote samuraja, seljaka, trgovaca i drugog življa koje se moglo naći u Japanu u to doba.

Kada smo pričali o ovoj seriji tokom najavljivanja anime sezone, bilo je maltene nemoguće naći trejler na internetu, a kamoli nešto više informacija o ovom naslovu. Znalo se da se sve vrti oko Oniheija, kao i da će izdati svega 13 epizoda uz veoma skroman budžet. Pored svih tih problema, odlučio sam da seriji dam šansu i već od prve epizode mi se dopala, tako da sam je ispratio do samog kraja.

„Marujama Masao“ – Jedan od osnivača studija „Madhouse“

Studio:

Studio koji je radio na seriji je Studio M2 koji iza sebe nema ništa, osim jedne OVA epizode „Oniheija“, što svakako nije obećavalo. Međutim, posle malo istraživanja sam otkrio da je ovaj studio pre svega zadužen za predpodukciju, kao i da je osnivač studija Marajuma Masao koji bio jedan od osnivača legendarnog studija Madhouse-a. Tu je radio sve dok se nije prebacio u studio MAPPA. Radio je na velikom broju naslova koje pamtimo i koje smo voleli („Barefoot Gen“, „Neo Tokyo“,“Record of Lodoss War“,“A Wind Named Amnesia“,“Ninja Scroll“,…  ). Najviše se bavio predprodukcijom, a u anime industriji je poznat po tome što voli da eksperimentiše u animaciji, kao i da neretko preuzima rad na naslovima koji isprva ne deluju kao nešto što će doživeti veliki komercijalni uspeh. Takođe, često je gurao mlade talentovane animatore da rade na novim projektima kako bi se probili.

Razvoj priče:

Serija je epizodična, što je ovoga puta bio mač sa dve oštrice. Iako mi je prijalo da za promenu svake nedelje pogledam po jednu novu priču, bio je prisutan problem kada su neke stvari zahtevale malo više vremena i prosora za dobru razradu. Naime, povremeno bi sve bilo užasno zbrzano i onda se dogodi da izostane onaj efekat koji bi jedna dirljiva priča trebalo da ostavi na gledaoca. Kada su likovi u pitanju, u prvih nekoliko epizoda se upoznajemo sa nekolicinom glavnih likova, ali zbog same strukture serije nema mnogo mesta za njihov razvoj, međutim to nije ono na šta je ovaj naslov igrao. Jako je lepo što su skoro svi bitniji likovi dobili dovoljno prostora, tj. po jednu epizodu, gde bismo saznali njihovu prošlost, kao i to kakve su oni osobe zapravo.

Veoma primetan problem koji su auotori imali jeste budžet, tačnije nedostatak istog, i to se povremeno odražava na vizualni doživljaj. Da ne grešim dušu, serija obiluje fenomenalnim pejzažima od kojih zastaje dah, ali to će upropastiti činjenica da ćete nakon jedne takve, dobre scene, videti drugu krajnje (ispod)prosečnu scenu sklepanu putem štapa i kanapa. Najgore su, zapravo, scene kada se likovi kreću kroz gomilu ljudi, što već postaje standard kada je u pitanju štekanje na animaciji. Vrhunac je bio u jedanaestoj epizodi gde ćete imati to zadovoljstvo da vidite scenu koja u toj meri odskače od svih ostalih da izgleda nedovršeno… doduše, nije mnogo bolelo, pa im opraštam jer je priča bila zaista dobra. Dakle, smatrajte se upozoreni na povremene ispade.

Muzička podloga je sasvim dobro odrađena i pojedine numere su atipične za japanske serije i pomalo su me podsećale na evropske krimi tv serije. Uvodna špica je veoma dobro izmontirana i dopadljiva. Sa druge strane, meni lično, odjavna nije toliko prijala sve do poslednje epizode gde se fenomenalno uklapala sa završnim scenama serije.

Ukoliko volite priče iz Edo perioda, onda će vam se verovatno dopasti i ova serija. Veoma interesantne i dirljive priče su najjači adut ovog naslova i zaista je velika šteta što animatori nisu dobili veći budžet kako bi sve bilo bolje animirano. Mogu samo da zamislim šta bi uradili kada bi im epizode imale po četrdeset minuta… ehhh, pusti snovi. Takođe, prija povremeno i predahnuti od prenapornih serija uz jedan ovako dobar nekomercijalan naslov. Sa moje strane Onihei ima preporuku za malo stariju publiku ili pak onu koja voli samurajštinu.

Piše: Bojan Vukadinović

This post has been viewed 37 times

Facebook Comments (0)

Default Comments (0)

Ostavite odgovor