Intervju – Masaki Juasa

Lu Over the Wall‘ (‘Zoake Tsugeru Lu no Uta‘) je originalna priča, nije bazirana na već postojećem delu. Da li je glavni koncept priče, ‘drama četrnaestogodišnjeg dečaka koji otvara svoje srce,’ tema sa kojom si hteo da radiš kao reditelj?

Juasin ‘Ping Pong’ osvaja glavno priznanje ‘Tokyo Anime Awards’ festivala.

Juasa: Kao reditelj, nikada nisam imao velike hitove (smeh). Kada ne dobijem nikakve komentare, često tražim sebe na internetu da vidim šta ljudi koji su videli moja dela pričaju. Često nalazim reakcije poput ‘ne bih preporučio drugima, ali obožavao sam ovo‘ ili ‘ne bih preporučio bilo kome, ali bilo je interesantno.’ Ne znam da li je u pitanju skromnost ili pasivnost sa njihove strane, ali mislim da je čudno da osećaju potrebu da se tako ustručavaju. Ako nešto voliš, trebalo bi da tako kažeš bez ikakvih izgovora.

Teško je eksponirati se i reći da voliš nešto kada nema mnogo onih koji dele isto mišljenje.

Juasa: Možda nisu samo mladi, ali čini mi se da ima mnogo ljudi koji ne bi hteli da budu viđeni kao ‘čudni’ ili ‘drugačiji od svih ostalih.’ Kada si mlad, svet u kome živiš deluje tako malo, ali svet je mnogo veći nego što možeš da zamisliš i zaista pun svakakih ljudi i mesta. I postoje mesta gde možeš biti slobodan i tolerisan dokle god ne povređuješ druge. Razmišljao sam, kako bi lepo bilo shvatiti ovo ranije u životu.

Glavni lik Kai, koji obljavljuje svoju muziku samo anonimno, predstavlja takvu vrstu ličnosti.

Juasa: Pre nego što si svestan toga, pokušavaš da dostigneš očekivanja onih oko sebe. U skorije vreme, izgleda kao da ako odlutaš od norme, ili završiš na putu za koji svako misli da je rizičan, autsajderi se umešaju sa stvarima kao ‘eksperti kažu ovo, tako da nema šanse,’ ‘vrati se,’ ili ‘promeni svoje načine.’ Pokušavaš da zakoračiš napred, ali te vuku za noge i sprečavaju. Sirena Lu se pojavljuje i otvara srce dečaka koji je zarobljen ovom kletvom.

Mnogi stanari grada Hinaši, ribarskog sela u kome se priča dešava, mogu se nazvati ‘autsajderima.’ Može se reći da oni simbolizuju konzervativne zajednice.

Junak filma, Kai (sredina).

Juasa: Verujem da ako kažeš ‘mogu to,’ verovatno možeš to da postigneš. Ali to ne znači da nema uspona i padova. U filmu je scena gde Kai uči da pliva. Ljudi su čudni u tome da misle, ‘potonuću,’ njihovo telo se ukoči i potonu. Ali ako misle, ‘plutaću,’ opuste se i ostaju na vodi. Da odemo dalje, ako ne brineš previše i dopustiš sebi da prirodno prevaziđeš kakve god prepreke, brzo ćeš doći gde si krenuo. Ova ideja se pojavljuje u tekstu Kazujoši Saitouve pesme ‘A Singer’s Ballad,’ koju smo iskoristili u filmu. Inače, ja ne znam tako dobro da plivam (smeh).

Ova adolescentna priča je prepričana kroz grupu likova koji su slatki na način koji je malo neočekivan od Juaskinog dela.

Sirena Lu.

Juasa: Istina je da do skorije, moji radovi nisu imali umetnički stil koji je pratio popularne trendove (smeh). Zapravo, često dobijam komentare koji kažu ‘teško je gledati ovo.’ To bivajući slučaj, i želeći da testiram sebe koliko god mogu, pitao sam Joko Nemu, čiji radovi imaju osećaj šođo mange, da uradi originalne skice za likove. Razmatrali smo druge moguće umetnike, ali mislim da je ona jedina koja je mogla da oživi svet ovog filma.

Šta bi rekao da je atraktivno u Nemuinom stilu?

Juasa: Jednostavan je i ne previše detaljan, ali i dalje možeš da osetiš realizam u njegovoj konstrukciji. Nikada nije bez ideja, takođe. Ona je zapravo dizajnirala Luinu odeću od algi, i ja se nikada ne bih setio da izmislim ribe koje plivaju u Luinoj glavi. Sa animatorske strane, bilo je puno posla da učinimo te ribe u konstantnom pokretu, ali smo na kraju imali svež, nov pogled na sirenu.

Luin tata.

Vidim da Luin otac nosi odelo.

Juasa: Njen otac možda izgleda kao ajkula, ali je u stvari sirenan. U priči, duže vreme je posmatrao čovečanstvo, i za razliku od Lu, u njemu vidi konkurenciju. Pre mnogo vremena, lovio je ljude i ostala bića kao plen, i misli da je nemoguće biti prijatelj sa ljudima. Međutim, kada vidi da njegova ćerka želi upravo to, uzdržava se od jedenja ljudi i pokušava da prati njihov stil života. Bilo kako bilo, na neki način zabrlja i stvara još veće probleme, to je njegov tip karaktera (smeh). Njegova promena ponašanja je slična onoj kada roditelji prestanu da puše zbog svoje dece.

Kanon Tani glumi Lu, a Šinići Šinohara njenog oca.

Juasa: Bilo je mnogo glumica sa slatkim glasovima, ali Kanon Tani je izabrana zbog njene sposobnosti da izrazi Luinu jaku, srdačnu iskrenost. Nismo hteli iskusnu, previše naviknutu glumicu, ali nismo ni hteli da bude previše ‘prirodno’ do tačke gde njen dijalog nije prenesen kako treba. Tani ima dobar balans između dva ekstrema.

Šinići Šinohara je zapravo džudista.

Juasa: Šinohara je stvarno odličan, bio sam šokiran kako je dobro odradio posao. Luin otac ne priča mnogo i njegov dijalog je većinom stenjanje, pa smo na početku mislili da koristimo zvučne efekte umesto glumca. Ali dobro je da smo doveli Šihoharua, odmah nam je dao zvukove koje smo tražili. Stvarno je talentovan čovek (smeh).

Šota Šimoda ima isto godina (14) koliko i protagonista kojeg glumi, zar ne?

Juasa: Kada viče sa svim srcem, stvarno možeš duboko da osetiš to. Bilo je drugih talentovanih glumaca, ali on daje ulozi realizam koji ne možeš da nađeš u bilo kojim drugim godinama. Pre svega, bukvalno je sazrevao kroz proces snimanja. Za scenu gde peva, rekao sam mu, ‘ne mora da zvuči dobro, samo pevaj.’

Misliš na scenu gde Kai peva ‘A Singer’s Ballad.’

Juasa: Tekst pesme se perfektno slaže sa strukturom priče. Kai uzima na sebe sav pritisak koji stanari Hinašija osećaju, kanališe ga kroz pesmu i otkriva svoja prava osećanja. U celini, ovaj film je priča o rigidnom, staromodnom gradu koji je oslobođen pevanjem i plesom koje im Lu donosi.

‘The Tatami Galaxy,’ Juasina treća i poslednja serija u produkciji studija MADHOUSE.

Juasino delo karakterišu akcione scene sa interesantnom animacijom, neobičnim perspektivama i kompozicije sa jakom kontrolom kamere. Međutim, dobijam malo drugačiji utisak od ‘Lu Over the Wall.’

Juasa: Akcione scene i dalje koriste uobičajne trikove uvrnute perspektive, ali sam pokušao da režiram svakodnevne scene na standarni način. Cilj mi je bio da napravim film koji je ozbiljniji i tradicionalniji od svih stvari koje sam radio do sada.

Vidim da su aktivnosti kao jedenje obroka ili šetanje kroz grad prikazani sa dosta pažnje.

Juasa: Želeo sam da gledalac dobije dobru sliku gradskog pejzaža. Ovo je priča četrnaestogodišnjeg dečaka, ali je u isto vreme i priča o samom gradu u kojem živi, Hinaši. Postoji poslovica koja kaže ‘tvrdoglav starac pomera planine.’ Slične narodne priče postoje svuda u svetu, o nemogućim stvarima koje su postignute sa vremenom i trudom. Ovaj film je basna o ‘ostvarivanju nemogućeg.’

Grad je prilično detaljno oslikan. Da li je baziran na stvarnog gradu?

Juasa: Nije baziran na specifičnom gradu, međutim, može se reći da je kolaž atmosfera različitih gradova u kojima sam bio. Hagojina luka i šoping oblast u Kurašikiju su takođe korišćeni kao reference. Zapravo, scenarista Reiko Jošida ga je nazvao Hinaši, verovatno po Tanašiju u Tokiju (smeh).

‘Čamac-kuće’ u gradu Ine, inspiracija za dizajn filma.

Kuća u kojoj Kai živi ima prilično zabavan dizajn, zar ne?

Juasa: Napravljena je kao spoj dve zgrade: splav i glavna zgrada preko puta ulice. Prizemlje splava služi kao marina, iz koje čamac smesta može da se pokrene. Ovo je bilo po uzoru tradicionalnih splavova u gradu Ine, Josa distriktu Kjotoa. Dizajn eksterijera glavne zgrade je inspirisan i drugim kućama. Njen raspored je na kraju postao prilično kompleksan, do tačke gde nisam ni znao kako funkcioniše na arhitektonskom nivou (smeh).

Kao priča koja se dešava u ribarskom selu gde se pojavljuju sirene, na ekranu se pojavljuje dosta vode.

Juasa: More je opasno jer ne možeš da dišeš pod vodom, ali kada shvatiš tu činjenicu, čeka te uzbudljiv, nov svet. U vodi možeš da se krećeš u svim pravcima, te imaš više slobode nego na zemlji. Kada prevaziđeš tu jednu barijeru, nov svet ti se otvara.

Zašto voda nije plave, već zelene boje?

Juasa: Voda se kreće zbog natprirodnih moći, bilo da je pod kletvom O-kagea (veliki kamen koji blokira sunčevu svetlost u Hinašiju) ili efektom sirenine magije. Zbog toga nije prirodno plava već zelena, kao da je u nju dodat aromizovani prah.

Sirena Lu manipuliše vodom.

Način na koji se voda kreće je vrlo interesantan. Na primer, kako je isečena u kocku, kao da je čvrsta.

Juasa: Voda koju kontrolišu sirene je prikazana neprirodno kockasto, kako bi njene natprirodne osobine bile jasno vidljive. Kao pravougaoni monolit na mesecu u Kubrikovom2001: A Space Odyssey,’ za koji gledalac može da pretpostavi da tu ne pripada. Kada voda dobije oblik koji originalno nema, možeš da osetiš da je umešana neka eksterna sila.

Izgleda da imaš neku fascinaciju sa animiranjem vode.

Juasa: Odavno, kada sam radio na animaciji jedne epizode TV serije ‘Kiteretsu Encyclopedia,’ imao sam priliku da animiram solidnu vodu i bilo je baš zabavno (smeh). Od tada, imao sam želju da opet animiram nešto slično, ali i bolje. Nakon toga, radio sam sa vodom u kratkom filmu ‘Slime Adventures,’ ali i dalje nije bilo dovoljno. Ovaj film je ispunio moju želju da stvorim delo u kojem je voda u prvom planu. Moj cilj je bio da prikažem interesantnu animaciju koja daje osećaj prostora na najjednostavniji način.

Klimaks Juasinog prvog filma ‘Mind Game’ – junaci pokušavaju da izađu iz unutrašnjosti ogromnog kita.

Film je u potpunosti produciran kao ‘Flash‘ animacija. Da li je ‘Flash’ dobar za prikazivanje vode?

Juasa
: Voda je teška jer konstantno menja oblik, ali mislim da su ‘Flash-ovi’ atributi glatki pokreti i čiste linije. Tako da mislim da odgovara prikazivanju malih objekata koji postaju veći i veći, ili stvari koje se glatko menjaju kao voda. Sa tradicionalnom animacijom, uvek će te završiti sa malo grubim crtežima. U ‘Flash-u’ je moguće stvoriti animaciju koja izgleda kao da je urađena ručno, ali u ovom slučaju preferiram čiste i jednostavne linije. Međutim, kada kažem ovo ‘Flash’ stručnjacima, govore mi ‘ne sviđa mi se jer baš izgleda kao Flash‘ (smeh).

Produkcija filma.

Igranje stanara sela takođe ima interesantnu animaciju.

Juasa: Volim scene u kojima igranje popravlja ozbiljnu atmosferu. Na primer, ima scena u filmu ‘The Tin Drug‘ u kojoj naci vojnici pokrenu valcer dok dečak svira bubanj, ili scena u filmu ‘The Fisher King‘ gde užurbani putnici u železničkoj stanici odjednom počnu da plešu. U ovom filmu, stanari grada počinju da plešu kao rezultat Luinih moći. Ja sam tip koji voli da divlja uz muziku na koncertima, takođe (smeh).

Priča o odrastanju, šarmantni likovi, muzika i interesantni vizuali – ovaj film ima dosta slojeva.

Juasa: Za malu decu, želim da vide film zbog Lu i njenog oca. Za malo stariju decu, želim da osete radost upoznavanja novih prijatelja, istraživanja sveta, pevanja i plesa. I siguran sam da će roditelji razumeti kako se Kaijev otac oseća. Ako ste deka ili baka… molim vas, prisetite se starih romansi (smeh).

Perspektiva filma može biti i malo neprijatna, podsećajući na trenutno stanje Japana.

Juasa: Hinaši je jednom privlačio mnogo turista, ali to je prošlost. To je grad koji ne ide ni napred ni nazad. Stajati u mestu i ne preduzimati nikakvu akciju može biti prilično mirno, ali ćeš biti nemoćan da zaustaviš eventualno potapanje. Ako ismevaš one koji pokušavaju, osećaćeš olakšanje u njihovom neuspehu. Ovaj šablon možeš da vidiš relativno često. Ako samo vadiš vodu koju čamac propušta, ono će jednostavno potonuti. Jedini način je odrediti destinaciju i kretati se ka njoj. Gde želiš da ideš? Gde moraš biti da bi bio srećan? Ako drhtiš od straha, nećeš stići nigde. Ali ako počneš da veslaš ka svom cilju, čak i ako ti čamac eventualno potone, uspećeš ako nastaviš da plivaš. Kada čvrsto veruješ u sebe, definitivno ćeš moći da prevaziđeš bilo šta. To je vrsta inspirativnog filma koji se nadam da sam stvorio.

.
Originalni intervju objavljen na zvaničnom sajtu filma.
Engleski prevod preuzet sa sakugablog.com.

This post has been viewed 26 times

Facebook Comments (0)

Default Comments (0)

Ostavite odgovor