„Duh u oklopu“, iliti „GITS“ igrani film je prijatno iznenađenje…

GITS – Manga naslovnica

„Duh u oklopu“, iliti „Ghost in the Shell“ kako ga mi matoriji više volimo zvati, predstavlja legendu među gikovima i to s razlogom. Ovaj naslov vole fanovi japanske pop kulture, naučne fantastike, ali i mnogi drugi koji su igrom slučaja naleteli na njega.  Publika je imala priliku po prvi put da se susretne s ovim delom 1989. godine, kada je počela da izlazi prva manga, a prvi tom je završen 1990. godine. Autor mange je Masamune Širou koji je najpoznatiji upravo po GITS-u, ali je pored njega radio i na naslovima kao što su „Appleseed“ i „Dominion“. Masamune je očigledno voleo i podrobno obrađivao sajberpank tematiku, pa i ne čudi što je danas upravo „Duh u oklopu“ sinonim za taj požanr naučne fantastike.

Pošto je prva pričala imala pozitivne kritike, u narednom periodu su izašla još dva nastavka, a prvi anime film je već publika mogla da pogleda 1995. godine. U pitanju je bio ambiciozan projekat mešovite saradnje britanskih i japanskih kompanija, gde su za produkciju bili zaduženi Bandai Visual, Kodansha i Manga Entertainment, dok je za animaciju bio unajmljen studio Production I.G. Scenario je napisao Kazunori Ito, a režiser je bio Mamoru Ošii, dokazani ekscentrik poznat po svom izuzetno osobenom pristupu animiranom filmu kao načinu izražavanja. Valja napomenuti i da je za fenomanalnu muziku koja je pratila film bio zadužen Kenđi Kavai – uvodna špica je mnogim gikovima te generacije i dalje neprekidno na plej listi.

Japanski naziv filma je bio nešto duži — „Mobile Armored Riot Police: Ghost In The Shell“, dok je u ostatku sveta ostavljen samo podnaslov „Ghost in the Shell“. Pored ovog filma je izašao još jedan nastavak, tri serije, tri OVA specijala, a sada smo dobili i prvi igrani film koji se kod nas trenutno prikazuje u bioskopima u distribuciji kompanije Blitz Film.

Scarlett Johansson plays The Major in Ghost in the Shell from Paramount Pictures and DreamWorks Pictures in theaters March 31, 2017.

Naše mišljenje i stavovi o osnovnom materiju?

Bojan:

Što se mene tiče, „GITS“ je jedan od prvih anime filmova koje sam gledao, a da sam znao da je to anime, tj. japanski animirani film. Od celog opusa za srce su mi najviše prirasli originalni filmovi,“Ghost in the Shell“ i „Ghost in the Shell 2: Innocence“. Sama serija mi nije toliko prijala, dok je poslednja OVA, „Ghost in the Shell: Arise“, u potpunosti podbacila. Što se mange tiče, s nestrpljenjem čekam da izdavač stripova Darkwood izda sprsko izdanje koje će krasiti moje police. Prvi film je onaj koji mi se najviše dopao i kog se veoma rado sećam. Tada me je oduševljavala sama tematika, zamisao sveta u budućnosti, kao i filozifija koja prati celu priču. U moru SF filmova koje sam gledao „GITS“ se prosto isticao, a muzika koja prati film je ceo doživljaj podigla na viši nivo.

Isidora:

„GITS“ takođe spada u prve anime naslove kojima sam bila izložena. Tamo negde kasnih 90-tih, jedan drugar se baš žestoko primio na japansku animaciju, i trijumfalno mi je doneo film s idejom da će me „oduševiti“. Strpljivo sam ga pogledala, saglasila se da se radi o zaista izuzetno kvalitetnom delu – i ostavila film za sobom. Uživanje mi je više bilo intelektualno nego emotivno. Ono, više sam želela da mi film svidi nego što je zaista ostavio na mene dubok utisak, jer sam i ja htela da pripadam tom klubu kul drugara koji su otkrivali animee kao „pametnu zabavu superiorniju od holivudskog đubreta“ i ložili se na sve japansko k’o mladi majmuni. Tek će „Berserk“, dobrih pešest godina kasnije, za mene uz fanfare otvoriti vrata japanske animacije i dovesti me tu gde sam sada – „Ghost in the Shell“ u tome nije uspeo. Verovatno sam bila previše mlada da ukapiram suptilnost filma – skontala sam nijanse znatno kasnije, kada sam krenula da ozbiljnije proučavam anime kao medij i čitam razne analize značaja Ošiijevog opusa. U svakom slučaju, i dan-danas mi je „GITS“ više lektira nego delo za koje sam lično vezana. Pored „Akire“, ostaje mi kao simbol zapadnjačke fascinacije anime produkcijom 90-tih, kada je i došlo do te zablude o japanskoj animaciji koja se obraća odrasloj publici i cilja na intelektualne dubine.

 

Scarlett Johansson plays The Major in Ghost in the Shell from Paramount Pictures and DreamWorks Pictures in theaters March 31, 2017.

Zebnja zbog prethodnih neuspelih igranih adaptacija animea:

Bojan:

Mislim da većinu fanova, kao i mene, fizički hvata mučnina kada samo pomislim na dobar deo igranih filmova rađenih po anime naslovima. U japanskoj produkciji su uglavnom loše adaptacije, dok su zapadnjačke bile katastrofalne, nablaže rečeno. Dovoljno je samo spomenuti „Dragonball: Evolution“ (2009) i trebalo bi da vam svima bude jasno o čemu govorim.  Sâm igrani film „Duh u oklopu“ su pratile kritike što glavna glumica nije azijskog porekla, ali to su bile priče (sujetnih) ljudi koji nisu hteli ni da daju šansu filmu. Ja sam želeo da sačekam da pogledam film, pa tek onda da komentarišem. Počinjem da sve više uviđam koliko takve pretpostavke mogu biti kontraproduktive po industriju.

Isidora:

Ajoj kuku – skoro sve dosadašnje igrane adaptacije animea i mangi bile su d’udaraš glavom o zid. Pri tom, ne znam šta je gore – da li holivudske verzije koje do imbecilnosti pojednostavljuju priču, ili japanski igrani filmovi koje pre svega odlikuje očajno loša gluma, jer prosto ne ide kada se živi ljudi bekelje oponašajući mimiku crtanih junaka. Nije me nimalo iznenadilo to da je baš „GITS“ dospeo na tapet holivudskih producenata. Imajući u vidu kulturološki značaj ovog ostvarenja (ono, „GITS“ se redovno navodi kao glavna inspiracija za „Matriks“), činjenicu da je popularniji na Zapadu nego u Japanu, kao i to da Holivud sve više ostaje bez inspiracije i okreće se utvrđenim franšizama sa već okorelim fanovima kao izvoru zarade, bilo je pitanje trenutka kada ćemo ponovo gledati „GITS“ u bioskopu, na engleskom jeziku. I negde sam pretpostavljala da neće ispasti preveliki krš. Nakon „Dragon Ball“ katastrofe, Holivud je izvukao pouku kako pristupiti delu s tako kultnim izvornim materijalom i pipavom fan bazom, tako da sam računala da će ambalaža – da ne kažem „oklop“ – biti na nivou. Pravo pitanje je bilo do koje mere su producenti ukapirali Masamuneovu mangu i Ošiijev film da i suština, „duh“, ipak liči na nešto – kao i koji su stepen adaptacije, tojest holivudizacije,  fanovi u stanju da svare pre nego što se pozovu na poslovične kuke i motike.

 

Ekipa koja je radila na igranom filmu:

Bojan:

Režiser filma je Rupert Sanders („Snow White and the Huntsman“) koji nema previše radnog iskustva iza sebe, tako da sa te strane nismo znali šta da očekujemo. Što se glumaca tiče, najveći znak pitanja je upravo bila glavna uloga, tj. Skarlet Johanson, koja je zapravio odradila iznenađujuće dobar posao, iako nije Azijatkinja. Doduše, meni od samog starta to nije smetalo previše, tako da sam u bioskopsku salu ušao sa manje predrasuda nego što bi to uradio neko drugi. Pored nje moramo spomenuti Takeši Kitana koji je dobio ulogu Aramakija, vođe Sekcije 9, koji je igrao manju, ali zapaženu ulogu. Čovek je bukvalno kao rođen da igra određeni tip likova, ali se veoma dobro uklopio u film. Jako mi se dopalo kako je ispao Batou, a još više sam se iznenadio kada mi je Isidora rekla da njega glumi niko drugi do Pilu Asbek kog znamo po ulozi Jurona Grejdžoja iz serije „Igra prestola“. Pored njih i ostali članovi ekipe su veoma nalik onima iz anime filma, ali nažalost, nisu imali mnogo vremena na samom filmu.

Isidora:

Nemoguće je govoriti na ovu temu a da se ne osvrnemo na „najproblematičniju“ stranu filma, a to je Skarlet Johanson u ulozi Majorice, iliti beloputa primadona kao jedna od najkultnijih žestokih devojaka iz azijske pop-kulture. Kao da je čitav film ostao u senci halabuke o „izbeljivanju“ i „kulturološkom ubistvu“ jer je Johansonovoj prepuštena uloga koja je, kažu, trebalo da ode azijatskoj glumici. I čini se da je to sahranilo film – u nedavnom intervjuu, čak je i jedan od producenata  za debakl „GITS“-a na bioskopskim blagajnama optužio negativnu kampanju koja je ostvarenje pratila od prvog dana. Ako ostavimo po strani „racionalne“ argumente u prilog Johansonovoj – da je za komercijalni uspeh ovakvog filma neophodna velika zvezda, da se Japancima baš dopala, da je Masamune lično rekao da je odlična, da se u ulozi sjajno snašla i ostvarila jednu od najboljih rola karijere, da je jebena Majorica robot i da je potpuno nebitno koje je rase – ono što je najtužnije je to da su se svi dušebrižnici digli na uzbunu i kukali o izbeljivanju, a da prethodno čak nisu pogledali film. Da jesu, videli bi da je upravo rasni identitet Majorice jedan od ključnih, najpotresnijih i najbolje izvedenih momenata zapleta. Zapravo, kao da taj plot tvist, namerno ili slučajno, upravo i ilustruje užase takozvanog  izbeljivanja, podvlačeći problem daleko upečatljivije od svih dušebrižničkih kuknjava. (Naravoučenije: sledeći put gledajte jebeni film pre nego što udarite u dreku.) Što se ostatka ekipe tiče, Takeši Kitano ponovo glumi samog sebe i odlično se snalazi u ulozi, Pilu „Juron Grejdžoj“ Asbek je izuzetno solidan kao Batou, a ostali nekako statiraju u kukuruzu i ne deluju previše ubedljivo – srećom, pa se od njih ubedljivost i ne traži.

 

Najbitniji element, priča?

Bojan:

Uvek je nezahvalno raditi na ekranizaciji nečega što već ima kultni status kao knjiga, strip, ili prethodni film. Prosto je nemoguće zadovoljiti svakoga, posebno ako originalno delo ima zagrižene ljubitelje kao što je slučaj sa „Duhom u oklopu“. Naime, osnovna priča nam je bila odavno poznata, ali je bilo pitanje kako će je predstaviti u igranoj adaptaciji. Osnova, kao i iz prethodnih izdanja je na mestu, jako je dobro prikazano, ali je definitivno ostavila manje snažan utisak nego što je bio slučaj sa animiranim filmom. Ovo ne treba shvatiti kao negativnu kritiku pošto je sama priča u filmu jako dobro obrađena, ali za razliku od animiranog filma gledaoca ne tera toliko na razmišljanje i preispitivanje ličnog postojanja i smisla života… Mada ja to pomalo vezujem i sa time što sam anime gledao pre više od decenije. Najkraće rečeno tema je dobro izvedena, a čak bi se moglo reći i da je nešto iznad današnjeg proseka. Posebno mi se dopadaju delovi koje su  ubacili u priču pomoću kojih objašnjavaju određena kritična pitanja koja smetaju cepidlakama.

Isidora:

Priča, kanda, škripi – al’ jebiga, to smo i očekivali. Izvorni „GITS“ anime svoj kultni status duguje upravo višeslojnoj priči – koja postavlja previše pitanja, ne daje jednostavne odgovore, namerno ostavlja mnogo toga nedorečenog, i tera svoju sajberpank tematiku u duboke filozofske vode. U igranom filmu, na delu je školski primer holivudizacije – scenario je pravolinijski jasan, s crno-belo oslikanim pozitivcima i negativcima, i srceparajućom melodramom koja zamenjuje egzistencijalnu metafiziku. Iako u okvirima u kojima se film kreće takva priča drži vodu bez previše rupa, i čak se može nazvati solidnom za prosečni holivudski uradak, očigledno je zbog čega za najposvećenije fanove originala radnja predstavlja daleko veće razočaranje nego Skarlet Johanson kao Majorica. Nespretno pisan scenario ne pomaže – previše dijaloga zvuči usiljeno i veštački, s upadljivim naporom da se što više puta pomenu „duh“ i „oklop“ u istoj rečenici.

Scarlett Johansson plays The Major in Ghost in the Shell from Paramount Pictures and DreamWorks Pictures in theaters March 31, 2017.

 

Audio vizalni doživljaj?

Bojan:

Pre svega, hvala im što su muziku uradili u skladu sa originalnim anime filmom, kao i na tome što su nam na svako malo davali kolačiće kao što su mehanički prsti, Batouov psić, skok sa zgrade i brojni drugi detalji koji su nama, matorim anime konzumentima, mnogo značili. Zaista, neke scene su fantastično prebačene u igrani film i ne mogu im ništa zameriti. Sama estetika koja prati film je u tonu sa izvornim materijalom. Ukoliko volite da vidite odlične efekte, dobru akciju, obavezno idite da pogledate ovaj film u bioskopu, vredi svake pare! Isprva, kada sam gledao trejlere strahovao sam da će mi smetati kako su izrađene maske i kako je prikazano robotsko telo, ali priznajem da sam pogrešio. Akcione scene deluju prirodno i odlično su odrađene, a kao poseban dodatak su  izvanredni specijalni efekti.

Isidora:

Petica za trud kako su odradili domaći zadatak. Likovi su rekonstruisani do najsitnijeg detalja (da, čak i Togusina tarzanka), muzika neprekidno citira čuvene napeve iz uvodne špice Ošiijevog filma, dizajn i estetika su oživljeni do perfekcije, a pojedine scene su iz animea prenete doslovno, kadar po kadar. I moram priznati da me je obuzeo talas nostalgije kada sam videla svu tu raskošnu sajberpankovštinu  na velikom ekranu – odavno nije bilo ostvarenja koje tako upečatljivo slika tehnološki previše razvijen svet, u kome  ljudska vrsta uprkos napretku i dalje ostaje jednako bedasta. Gde film gubi poene – a opet, Šta Smo Očekivali™ – jeste to što u animeu atmosfera podrazumeva i jedan neprekidno prisutan osećaj melanholije, koja je znatno dublja od ciklično ponavljanih replika o duhu i oklopu. Da ne grešim dušu, u pojedinim scenama ta prefinjena usamljenost jeste opipljiva – kapa dole gđici Johanson kako je odigrala susret sa prostitutkom – ali dok je u animeu upravo takva atmosfera kičma celog ostvarenja, u igranom filmu se provlači tek kao dekor, pre nego što sklizne u otvorenu melodramu. A na vizuelne efekte ne vredi trošiti reči – nečeg ovako lepog nije bilo od „Blejdranera“, i zaista vredi svaku paru za gledanje u bioskopu.

 

Generalni utisak:

Bojan:

U bioskop sam krenuo strepeći da će me boleti, a iz sale sam izašao prijatno iznenađen, nasmejan i sa mislima kako bi bilo lepo da ova ekipa odradi možda i jedan nastavak filma. Sa druge strane, rastužuje me činjenica da se to najverovatnije nikada neće dogoditi zbog toga što film ne prolazi baš najbolje na bioskopskim blagajnama širom sveta, što je zaista šteta. Katastrofalno je to što su ljudi sebi dozvolili da filmu ne daju šansu zbog loših komentara od strane ljudi koji ga nisu ni pogledali. Ovaj naslov definitivno zaslužuje mnogo više pažnje i bez razmišljanja ga preporučujem ljubiteljima animea ili onima koji vole dobar naučnofantastični film. Budite ljudi, dajte ovom filmu šansu, nećete se pokajati.

Isidora:

Po meni je tužno što je igrani „GITS“ nekako otpisan unapred. Em siroti film najviše napušavaju za nešto za šta suštinski nije kriv (ponavljam, Johansonova kao Majorica glumački odlično izvlači ulogu, a pitanje rase je zapravo deo zapleta), em po pravilu fanatični japanofili u startu na nož dočekuju zapadne verzije svojih omiljenih dela i krlješte se na svaku izmenu, tako da film ispade izviždan a da ga niko nije pošteno ni pogledao. Nije ni čudo da propada na blagajnama, što je gre’ota – aj i nije neka šteta ako zbog ovoga ne budemo gledali holivudske anime adaptacije u skorije vreme, ali jeste bedak ako danak plati sajberpank naučna fantastika, kojoj će posle ovog debakla mnogo trebati da dokaže da je komercijalno isplativa. I tu je možda najveća tragedija filma: na tom sajberpank planu, suštinski je omanuo u odgovoru na filozofsko-ontološko pitanje  šta čini čoveka kao razumno biće i da li smo svi mi duhovi u oklopu. U istoj sezoni koja nam je dala „Westworld“ kao ostvarenje koje brutalno i jebitačno tretira tematiku veštačke inteligencije i ljudskosti androida, „Ghost in the Shell“ mu dođe nekako tanak i mlak. Ali da je valjano urađen omaž izvornom materijalu, to stoji – sa sve neizostavnim basetom Gabrijelom koji je dobio svojih pet minuta. I nemojte za’ebavati, nego lepo otidite da film pogledate na velikom platnu, jer valja se.

 

This post has been viewed 196 times

Facebook Comments (0)

Default Comments (1)

One comment

Ostavite odgovor