| 769 Views | 6 Comments | Rating: (6 rates)

RECEZENT: M.D.K.II

Naslov: FLCL (フリクリ, Furi Kuri, Fooly Cooly)
Tip: OVA, 6 epizoda
Prikazivano: od 26.04.2000 do 16.03.2001
Žanr: Drama, komedija, priča o odrastanju ili WTF? (zavisno od vaše perspektive)
Producenti: GAINAX, Production I.G.
Režija: Kazuya Tsurumaki
Scenario: Yōji Enokido
Muzika: The Pillows, Shinkichi Mitsumune

Mladi Naota (star 12 godina) vodi svoj dosadni život u industrijskom gradu Masabe, gde se „nikada ništa zanimljivo ne dešava“. Druži se sa Mamimi (stara 17 godina), bivšom devojkom njegovog brata koji je otputovao za Ameriku kao profesionalni bejzbol igrač. Mamimi se ophodi prema Naoti malo previše „prijateljski“, iako je ona srednjoškolka, dok Naota još uvek ide u osnovnu školu. Njihov zajednički život, kao i mirni život celoga Masabea, poremeti iznenadni dolazak krajnje čudne devojke, Haruhare Haruko, koja se na početku serije pojavljuje vozeći svoju Vespu i zavitla svoju Rikenbaker bas gitaru model 4001S pravo u Naotino lice.

Sada pošto smo ostavili za sobom proceduru objašnjavanja „o čemu se radi u ovom animeu“ (a da nema spoilera), možete slobodno zaboraviti ovaj zaplet, jer je krajnje nezahvalno objasniti ovaj anime bukvalno. Ako još uvek želite da gledate radnju takvu kakva je, verovatno ćete se razočarati, jer je onda u pitanju krajnje dosadan zaplet sa gomilom smešnih scena, ili još gore, krajnje dosadan zaplet sa gomilom besmislenih scena. Ako pak malo porazmislite o onome što ste upravo odgledali, dobićete utisak veselog Evangeliona (sa znatno manje vikanja glavnog lika). Teško je opisati utisak kada po prvi put odgledate FLCL. Može se donekle meriti sa čitanjem pesme iz perioda simbolizma, jednostavno nećete ništa razumeti, potrebna je detaljna analiza da bi ste sve videli, ali utisak je i dalje prisutan, i to snažno.

U redu, rekao sam da je nezahvalno gledati radnju ovog animea bukvalno, ali nekome objasniti simboliku koja se krije u ovom animeu je zločin zaslužan linčovanja, tako da će da se koncentrišemo malo više na samu radnju, a značenja prepustiti vama, gledaocima, da dešifrujete. Kao što rekoh, Masabe je industrijski grad, a zaslužna za to je fabrika firme Medikal Mehanika (Medical Mechanica), koja liči na ogromnu peglu i ispušta paru svakoga dana u isto vreme. Kao što rekoh, Haruko pogađa Naotu u glavu svojom bas gitarom, od čega mu iz glave izrasta nešto što liči na rogove. Kasnije Haruko dobija posao u Naotinoj kući kao spremačica, iako je očigledno da su njeni pravi motivi drugačiji. U toku serije se može videti kako Haruko pokazuje veliko interesovanje za Naotom, tj. preciznije za njegovu glavu iz koje izrastaju rogovi. Zbog toga dolazi do konflikta u Naoti, a kasnije se uspostavlja se da Naota nije samo u centru pažnje Mamimi i Haruko, nego i treće osobe. Ako se tome doda i činjenica da je Naota ušao u pubertet, dobijate krajnje „zbunjenog“ lika, što nas dovodi do same karakterizacije likova.

Karakterizacija likova je možda jedna od slabijih tačaka ovog animea, što ne znači da je loša, ali je možda najbolje reći da je tek „malo iznad proseka“. Glavni argument je to što se, osim Naote, skoro niko od likova ne razvija u pravom smislu te reči. Ovo mana se možda može odbraniti činjenicom da je anime iz Naotine perspektive, a budući da je on sam po sebi dosta zatvoren (njegov glas u toku serije deluje kao da je uvek depresivan), možda se može reći da on nije u stanju da najjasnije vidi svet oko sebe (što on u jednom trenutku i sam kaže). Međutim, činjenica je da je većina likova u službi glavnog junaka, što može biti opravdano, ali posledica toga je činjenica da se nećete vezati ni za jedan drugi lik osim glavnog i možda još ponekog. Karakterizacija Naote je sama po sebi odlična. U toku serije možete videti kako Naota odrasta, i kako pokušava da se izbori s tim, kako pokušava da nađe svoje mesto u svetu, i kako mu Haruko pomaže da odraste, oslobađajući ga polako detinjstva.

 
Sama Haruko je dosta jednolična tokom cele serije, konstantno bezbrižna i blesava, sa naletima nasilnog vitlanja gitare u nasumične ljude, da bi pred kraj serije dobila retroaktivnu osobinu, koja ume da zasmeta jer je pre svega neočekivana.
Mamimi je poslednji lik vredan pomena, ako ne zbog odlične karakterizacije, onda zato što se, pored Naote, većina događaja u seriji vrti oko nje. Deluje krajnje usamljeno, pre svega zato što nikada nije viđena ni sa jednom drugom osobom osim sa Naotom. Upravo zato što je u školi svi zadirkuju ona nalazi utehu u Naoti, mlađem bratu njenog bivšeg dečka, jer je podseća na jednu od retkih osoba koja ju je volela, ali je Naota istovremeno dovoljno mlad da ona može da manipuliše njime, ne toliko u malicioznom koliko u posesivnom smislu. Međutim, kako serija odmiče i kako Naota odrasta, Mamimi gubi dodir sa Naotom, i biva sve više usamljena.

Crtež u seriji je takođe u službi glavnog junaka. Dok je na početku serije crtež u „perfektnom“ anime stilu, kako radnja odmiče, tako se i sam crtež menja i postaje sve jednostavniji, odražavajući unutarnji Naotin svet. Izuzev glavnog stila, postoje pojedine nasumične scene koje su dosta upečatljive, kao što su dve manga scene, korišćenje „bullet time-a“, crno-bela slika, i čak jedan deo koji je omaž Saut Parku.
Muzika je verovatno jedan od najboljih aspekata serije, u kojoj je akcenat stavljen na gitaru. Koreografija scena borbe (da, imate borbe sa robotima, i gitarama kao oružjem)je prilagođena muzici, a ne obrnuto.

Ocene:
Crtež – 8.0/10 Prisustvo različitih vizuelnih stilova zaista obogaćuje ovaj anime, ali ponekad to ume i da zasmeta.
Priča – 8.9/10 Simbolika kojom vrvi ovo delo je prosto neverovatna. Odlična priča sakrivena ispod više slojeva nasumičnog ludila.
Likovi – 6.7/10 Iako je karakterizacija dva lika odlična, ostali likovi skor da služe za ukras ili su tu da bolje istaknu neke Naotine osobine. Iako je 6 epizoda zaista malo, sporedni likovi zaslužuju malo više pažnje.
Muzika – 9.0/10 Odlično integrisana muzika, što se i očekuje od serije u kojoj likovi vitlaju smrtonosnim gitarama.

Ukupna ocena i zaključak:
8.15/10 – Iako je ocena relativno visoka, morate imati na umu da ovaj anime nije za svakoga. Dok nekima odgovara prisustvo nasilja, robota, ludila, simbolike, drame, komedija, pa čak i trenuci filozofije, ovolika prenatrpanost može zasmetati mnogima. Međutim, kada uspete da prokopate kroz sve ove slojeve, naći ćete suštinu ovog animea, i shvatiti da su ti slojevi nepotrebni, možda čak i samo Naotina mašta kako bi na trenutak zaboravio na dosadnu svakodnevnicu. Većina stvari u ovom animeu je u službi Naotinog lika, i ko nam garantuje da je sve ovo nije bio samo Naotin san?