Rurouni Kenshin

„Rurouni Kenshin“ – u slobodnom prevodu, „Kenšin lutalica“ – spada u najvoljenije šonen franšize 90-tih. Priča o dečaku-samuraju s ožiljkom na licu, mračnom tajnom i slomljenim srcem, koji se zarekao da više nikada neće oduzeti ljudski život, osvojila je publiku ne samo zbog upečatljivih avantura Kenšina i njegovih prijatelja, već i zbog prikaza japanskog društva na razmeđi dva velika istorijska perioda u drugoj polovini 19. veka. Jedan je Bakumacu, prelomna decenija kada moć šogunata počinje da slabi a samurajska samovolja dostiže vrhunac, cepajući zemlju sukobima zavađenih klanova. Drugi je takozvana Meiđi restauracija – period obnove i otvaranja ka svetu, kada je Japan naglo počeo da usvaja zapadne vrednosti, ostavivši u prašini samuraje kao relikt prošlosti. Franšiza je do sad iznedrila mangu, podužu animiranu TV seriju i nekoliko direct-to-video projekata, od kojih „Trust and Betrayal“, priča o tome kako je Kenšin stekao ožiljak, važi za jedno od najboljih anime ostvarenja svih vremena. Pred vama je prva igrana adaptacija, snimljena prošle godine sa zavidnim budžetom, čije su scene vratolomne samurajske akcije šarmirale gledaoce širom sveta, doprinevši revitalizaciji franšize skoro 20 godina nakon što je objavljeno prvo poglavlje mange. (Ovaj sadržaj nije prikladan za mlađe od 14 godina.)

Nana (2005) (2006)

Film „Nana“ iz 2005. snimljen je prema popularnoj mangi autorke Ai Jazava. Manga je nastala 2000. godine i bavi se životima dveju potpuno različitih devojaka kojima je zajedničko jedino ime, Nana. Njih dve sreću se na putu za Tokio, gde odlaze iz potpuno drugačijih razloga. Nana Komacu se uputila u Tokio da bi mogla da živi sa dečkom i da bi započela glamurozni život u velikom gradu kakav je oduvek želela, a Nana Osaki, popularna pevačica rok grupe koja je stekla veliku popularnost u njenom rodnom gradu, pokušava da se probije na scenu tokijskih rok zvezda. Radnja se najviše bavi njihovim prijateljstvom i preprekama koje sreću u svojim ljubavnim životima i karijerama, u potrazi za srećom i slavom. Priča je imala velikog uticaja na popularnu kulturu Japana, pre svega na modnom i muzičkom planu. Zbog Nane Osaki i njenog fiktivnog benda su mnoge prave muzičke grupe insprisane da snime pesme, koje su zatim korišćene u anime ostvarenjima i Nana filmovima.

Bleach (2018)

Predstavljamo vam adaptaciju poznatog manga i anime serijala „Bleach“, ovog puta u vidu igranog filma koji je u julu 2018. godine premijerno prikazan u Japanu. Za režiju je zaslužan Šinsuke Sato, čovek koji stoji iza ekranizacija naslova „Gantz“ iz 2011, „Death Note: Light up the new world“ i „Inujašiki“ iz 2018. Ulogu Ićiga Kurosakija tumači Sota Fukuši, koga ćete možda prepoznati kao Kagehisu Anocua iz filma „Oštrica besmrtnika“, dok je Rukia upravo Hana Sugisaki, tj. osoba koja je u istom filmu glumila Rin Asano.

Tokyo Ghoul 2017 LA

U alternativnoj verziji današenjeg Tokija, gulovi – ljudožderska bića iz senki, haraju gradom pokušavajući da utole svoju glad, što iz zabave, što iz potrebe. Neki od njih žive među ljudima i daju sve od sebe da se uklope u svet koji pokušava da ih istrebi u nadi da će uspeti da prežive. Ken Kaneki, do skoro običan srednjoškolac, nakon katastrofalnog, i umalo smrtonosnog, sastanka sa Rize Kamiširo, završava u bolnici. Međutim, nakon oporavka od transplanta organa saznaje da je on, igrom slučaja, postao gul. Sada polu-gul, Ken mora da nađe način da se suoči sa ružnom stvarnošću svog novog života i da pokuša da svoju tajnu sakrije od prijatelja, kao i da izvuče živu glavu u borbi protiv Komisije protiv gulova.

Death Note 2017

Manga „Death Note“, ili kako je kod nas prvi put bila poznata „Sveska smrti“ je svetlost dana po prvi put ugledala pre više od jedne decenije. Naime, ovaj naslov je izlazio u periodu između 2003. i 2006. godine u magazinu Weekly Shonen Jump, a autori su Takeši Obata i Cugumi Oba. Od tada je izašla anime serija, dva igrana filma, serija i još gomila sporednog materijala vezanog za ovaj naslov. Nepotrebno je govoriti da je „Death Note“ bio veoma popularan u Japanu, ali i širom sveta. Anime serija je i kod nas bila prikazivana na televiziji, dok manga trenutno izlazi u izdanju Darkwood-a. Ovaj film je prva zapadnajčka obrada ovog materijala i rađen je za prikazivanje na strim servisu Netflix, a premijerno je objavljen 25. avgusta 2017. godine.

Goemon

Godine 1582. Japan je po prvi put ujedinjen pod jednim vođom. Vojskovođa Oda Nobunaga se godinama borio za ujedinjenje zemlje, ali ga je ubio Akeči Micuhide, njegova desna ruka, pre nego što je uspeo da dostigne taj cilj. Micuhidea ubija Hidejoši Tojotomi koji ispunjava san Ode Nobunage i ujedinjuje zemlju, a potom zauzima mesto vladara. U glavnom gradu ujedinjenog Japana, Kjotou, Goemon Išikava krade od bogatih i deli siromašnima…

Black Butler (Kuroshitsuji) (2014)

Manga „Kuroshitsuji“, a.k.a. „Black Butler“ autorke Jane Toboso već godinama je u vrhu liste bestselera. Priča je smeštena u viktorijanski London obojen anahronim elementima, gothičarskom atmosferom i anime humorom, a prati momčića po imenu Sijel Fantomhajv koji je, kako bi do’akao onima koji su naudili njegovoj porodici, prodao dušu demonu. Dotični demon se, među smrtnicima, zove Sebastijan Mikaelis, i čvrsto je nameren da kad za to dođe vreme „pojede“ Sijelovu dušu. U međuvremenu, verno će ga služiti – kao batler. Đavo i po od batlera. Manga je do sad iznedrila nekoliko veoma uspešnih anime sezona, i igrani film koji prikazujemo na ovogodišnjem ChibiConu. U filmu, priča je pomerena u budućnost, u Japan 2020. godine koji se potpuno izmešao sa zapadnom kulturom. Sebastijan Mikaelis i dalje služi Fantomhajvove kao batler, a glava porodice, izvesni Kjoharu, opet prodaje dušu demonu u zamenu za pomoć u traženju osvete. Ali, stvari nisu ono što na prvi pogled izgledaju – Kjoharu je, naime, devojka po imenu Šiori, koja se prerušila u muškarca jer je to bio jedini način da stane na čelo porodične kompanije. Režija Kentaro Otani i Keići Sato, u glavnim ulogama Ajame Goriki kao Kjoharu/Šiori i Hiro Mizušima kao Sebastijan.

Hleb Sreće

Hleb sreće (Bread of happiness – Shiawase no Pan), je japanska drama koja je prvobitno zamišljena kao mali projekat, ali je doživeo jako solidan uspeh u bioskopima što samo govori u prilog tome da ga treba pogledati. Ovim filmom je obeleženo i trideset godina rada glumice Tomojo Harada koja je bila popularan tv idol u Japanu tokom ’80-ih godina.
Rie i Nao poseduju pekaru i restoran zvan Mani koji se nalazi blizu reke Toja u Hokaidu. Nao je pekar i uživa u pravljenju različitih hlebova u zavisnosti od doba godine, a njegova supruga Rie je glavna kuvarica. Pored toga što posetiocima obezbeđuju prelepe i preukusne obroke oni se trude i da svima pomognu ako su u mogućnosti. Film prati nekoliko posetilaca kojima će Rie i Nao pokušati da pomognu, a svaka priča je dirljiva na svoj način.

MW (2009)

„MW“ (čita se kao ‘mu’) je igrana adaptacija jedne od poznatijih mangi čuvenog Osamu Tezuke. Ukoliko među vama još uvek postoji makar i jedna osoba koja nije upućena u lik i delo čoveka koga s punim pravom zovu Otac mange, prvo neka se pokrije ušima od sramote, a onda neka prione na googlovanje. U najranijoj mladosti, dečak po imenu Mićio Juki je bio žrtva jezivog zločina čiji je svaki trag zataškan u političkoj zaveri s ciljem da se ne kvare odnosi Japana s izvesnom velikom svetskom silom. Mnogo godina kasnije, Mićio je izrastao u veoma privlačnog mladića, s tim što je pretrpljena trauma ipak uzela danak – momak je, da izvinite, prs’o k’o zvečka, i jedina životna opsesija mu je planiranje nezapamćeno brutalne i bolne osvete nad svima koji su učestvovali u prikrivanju zločina. Drugu stranu medalje predstavlja otac Jutaro Garai – žrtva iste zavere kao i Mićio, koga poznaje od detinjstva, Garai je utehu našao u hrišćanskoj veri, pa je čak i postao katolički sveštenik. Otac Garai je jedini koji razume kroz šta je Mićio prošao i rešen je da ga spreči u njegovoj osveti – ne samo da bi spasao ljudske živote, već i Mićiovu besmrtnu dušu. Manga „MW“ je objavljena 1976. godine i predstavlja Tezukin odgovor na takozvani gekiga pokret, koji je u to doba žario i palio manga scenom. Gekiga autori predstavljaju prvu generaciju mladih crtača odraslih na čitanju mangi, rešenih da reformišu medij i učine ga prijemčivijim starijoj publici – pre svega dodajući velike količine seksa, nasilja i kontroverznih, neretko političkih tema. Tezuka je često bio na meti prozivki gekiga autora, koji su ga opisivali kao „čiku koji crta pričice za decu“ – „MW“ je njegov pokušaj da mlađariji pokaže da bez starca nema udarca i pobedi ih u njihovoj igri. U ovome je očigledno uspeo, jer „MW“ važi za jednu od Tezukinih najprovokativnijih i najuticajnijih mangi – velikan Naoki Urasava je priznao da mu je upravo ovaj naslov poslužio kao inspiracija za njegovo remek-delo „Monster“, a Mićio Juki je postao prototip one tako popularne vrste manga negativaca – lep k’o devojka, lud k’o struja, i čvrsto rešen da natera čitav svet da plati za njegovu ranjenu dušu. Filmska adaptacija, iako pohvalno visokobudžetna, nažalost nije baš ostala verna mangi. U strahu od reakcije konzervativnijeg dela publike, izbačen je jedan od ključnih elemenata zapleta – ali nećemo vam reći koji. Pokušajte da, čitajući između redova, sami pogodite o čemu je reč. A ako vam se film iole bude svideo, pozivamo vas da zavirite u Sakurabaninu manga biblioteku – nedavno smo nabavili nekoliko ekskluzivnih izdanja Tezukinih mangi. Zapanjićete se koliko su, čak i mnogo decenija kasnije, njegove priče uzbudljive, a ideje sveže.

Dororo (2007)

Film Dororo je rađen po mangi autora Osamu Tezuke iz 1960, prati mladu devojku čijeg oca je ubio Daigo. Kako bi preživala postaje lopov i luta Japanom sa idejom da jednog dana osveti smrt svoga oca. Na putovanjima nailazi na mladića Hjakimarua koji traga za 48 delova svoga tela, ona odlučuje da ga prati i pomogne mu u potrazi i od tada prihvata ime Dororo.